Posto vam se svidjela pjesma potrudile smo se da vam objavimo cijelu pricu pa vi se potrudite da je procitate, svidjet ce vam se ....Ne obracajte paznju na nacionalnost, niti imena nismo htjele mijenjati pricu jer je u njoj bitna ljubav ne ono sto se prica o ratu, pa ako mozete zanemariti te male detalje...
Sa obronaka Dinare, nedaleko od Knina, dizala se jutarnja izmaglica. Malo planinsko seoce jos uvijek je spavalo mirnim pravednim snom. Samo bi se katkada, kroz tisinu cuo ujednacen bat vojnicke cizme. Poneki bas bi se uzbunio ko zna zbog cega, i tada bi se zacuo reski lavez koji je planina preuzimala i slala dalje u svoja nepregledna prostranstva. I tada, kao na neki samo njima svojestven znak, nebo zapalise crvene svjetlece baklje, i za ljudsko oko nevidljivom brzinom odjurise u pravcu ustaske soldateske trazeci svoj cilj. Kao da su i oni dobili znak, u daljini pocese da gruvaju topovi. Izmedju detonacija, cuo bi se po neki usamljeni rafal "brovinga" ili "prage".
"Opet pocese", kao za sebe prosaputa strazar. Kad li ce, boze sve ovo stati? I kao da mu je otezala, sa ramena skinu pusku, sjede na obliznje truplo drveta i iz dzepa vojnicke bluze izvuce "sarajevsku drinu" i zapali. "Da li ce me pustiti sutra?", mislio je u sebi.
Petnaest dugih meseci, proveo je u ovoj sivomaslinastoj uniformi cuvajuci ideale komunistickog rezima. A eto, sada se sve raspalo: i drzava, i vojska ciji je vojnik bio, i rezim koji je toliko godina stvarao lazne predrasude o bratstvu i jedinstvu! Ko je mogao i sanjati da ce se posle toliko godina ustastvo povampiriti i ponovo dici kamen na srpsku nejac?!
A Danijela... pa, nista! Obecala je cekati dok se vrati iz vojske. A sutra je taj dan, dan povrataka u normalan zivot ako se vise mogao tako nazvati. Nadao se da se sav ovaj uzas nece preneti i na Srbiju. Nadao se da ce mu zivot u Beogradu biti onakav kao i prije. Cim se vrati, zapocece novi zivot, zaprositi Danijelu i biti srecan. I selo je pocelo da se budi. Sitni, plavi oblaci dima pocese se dizati iz dimnjaka. Jedna zena iz susedne kuce izadje i zovnu ga. -Hajde Dragane, na kafu. -“Sta ces, sudbina” ustajuci rece sam sebi. Obesi pusku na rame i uputi se kuci. Nepregledna kolona izbjelgica, upravo je ulazila u selo.
XXX
U disku "LAV" u Mirijevu, muzika je gromoglasno trestala iako je bilo vec tri sata posle ponoci. Igrajuci, Danijela se cjelim telom pripijala uz njega. Oh, kako se ludo zaljubila. Nije ni sama mogla vJerovati da neko takav postoji na ovom svetu. Otkad ga je pre tri dana upoznala nije se takoreci odvajala od njega. Dosao je iz Hrvatske, neko mJesto kod Gospica. IzbJeglica je, kako sam kaze ali nema veze. Ima dobar auto, lJep je i pun novca a ipak onakav kakvog ona zeli odavno da upozna.
A Dragan, na njega je gotovo i zaboravila! Kako je samo bila glupa i klela mu se na vernost, i da ce ga cekati! I sta ima od njega, jeste da je lep, ali uz to je i siroce bez igde ikoga. I ona baka sto je kod nje ziveo, skoro je umrla pa se nema gde ni vratiti. "Lepo cu mu sve objasniti kada dodje, valjda ce me shvatiti". I dalje je, razmisljajuci o svemu nastavila da igra u Zoranovom naruciju.
XXX
Dve godine posle... Ozrensko ratiste u Republici Srpskoj. Napadi muslimanskih jedinica neprestaju nego se njihov intenzitet iz casa u cas sve vise pojacava. Vatra iz pesadijskog i artiljerijskog naoruzanja se povremeno smenjivala, a katkada bi se ukrstilo sve moguce naoruzanje koje se zateklo na tom prostoru. Cinilo se tada da je i nebo i zemlja podrhtavaju od silnih detonacija.
Specijalna jedinica "VRS" u jeku neprijateljskih napada svom silom se odupirala i nije popustala ni centimetra Srpske zemlje. Dragan je secajuci se proslih godina, ubrzano menjao redenik na "ceci". Kako se samo onda radovao sto ce otici kuci! Kada se oprostio od drugova koji ostaju, krenuo je ka autobuskoj stanici. Upravo je prolazio pored bolnice kad je sleteo sanitetski helihopter. Iz njega iskocise dvojica bolnicara i iz njegove utrobe izvukose nosila. Bilo je dovoljno da na njima ugleda devojcicu od oko devet godina tako reci raskomadanu granatom! To mu je bilo dovoljno da se vrati.
Prijavio se kao dobrovoljac u Marticev MUP.
Od tada pa do danas obisao je sva moguca ratista u srpskim zemljama, zapadno od Drine.
U Beogradu je bio jednom od tada, da obidje ranjenog druga na VMA. Tamo je i cuo da se Danijela udala za nekog dezertera i da ga je odavno zaboravila.
Dok je ubacivao novi redenik u mitraljez i dugim rafalima osuo po neprijatelju, kraj njega pade Miomir, njegov pomocnik i najbolji drug u jedinici. Spustivski mitraljez na grudobran podize ga u krilo. Sa cela mu se slivao obilan mlaz krvi. Bio je vec mrtav! Bez reci oprostaja, prijateljskog zagrljaja, otisao je u nepovrat. Krupne suze pocese mu kapati sa lica. Polako ga spusti, sklopi mu oci i ponov se prihvati mitraljeza.
Osecao je kao da u rukama drzi zenu, a ne ubistveni stroj. Muslimani vec bejahu prisli na tridesetak metara. Tu ih doceka kisa kursumana ispaljenih iz njegove "Cece". Video je kako jedan od njih sa "zoljom" u rukama klece i uperi je ka njemu. Ocekivao je smrt i nije se plasio, a onda nastade bljesak, jedan kratak trenutak svijesti, pa se sve izgubi u kovitlacu nadolazece magle.
XXX
Danijela se polako podize iz kreveta. Reski plac deteta, cuo se iz susedne sobe. Ogrvnusi kucnu haljinu, preko golog tela, uputi se u deciju sobu. Cim je ugleda, mali Dragan prestade da place i na umiljatom decijem licu ukaza se neka grimasa nalik na osmeh. -"Mama, ja sam gladan"-rece mami. -"Ljubi mama svoje cedo, jesi li se naspavao, ljubicice mamina?" -"Jesam, mama"-procvrkuta decak.
Uzevsi ga u narucje, i dalje mu tepajuci, krenu u kuhinju da mu podgrije mleko. Zacuvsi zvono na vratima, ona spusti maloh na pod medju igracke, a sama se uputi da otvori. Mislila je da se to Zoran vraca iz kafane. Medjutim, na vratima je stajao postar, a u ruci je drzao pismo. -Jeste li vi pospodja Danijela Mrksic?-preduhtri e on pre nego sto je ista uspela reci. -Jesam-odgovori ona i uze pruzeno pismo.
Postar se okrenu i ode, a ona okrenu poledjinu pisma da vidi od koga je. Znala je da joj nema ko pisati. Ali poledjina je bila bela, ni jedne jedine reci nije bilo napisano na njoj. Ona ubrzano poce da cepa omotnicu. Bila je radoznala ko bi joj to mogao pisati. U koverti se nalazio samo jedan list papira, a na njemu je krivim sloima bila napisana neka pesma koja ona poce citati uzdrzavajuci se od placa.
U njoj je pisalo:
Secam se da si plakala kada je dan mog odlaska dosao rekla si da ces me cekati. I ja sam sa osmehom posao! Vreme je sporo teklo, i rat je dugo trajao. Mislio sam da ces me cekati, i zato sam do kraja istrajao. Dosao je kraj rata, i ja sam se tebi vratio. Al da se sve promenilo jos uvek nisam shvatio. Ne, nisi me cekala. Tvoj muz je kazu bogat i lep, a ja sam se iz rata vratio kao bogalj i slep. I svakog bih dana na uglu ulice tvoje prosio sa kapom u ruci a ti i ne slutis ko je. Vec poznajem tvoj malog sina, i trapav hod malih nogu! Sta bih sve dao da samo na tren tebe videti mogu! Jer kad naidjes kraj mene u sebi vidim tvoj lik. Tad grizem usne do krvi ga ugusim ocajan krik. I kad god bi prosla ti bi mi nesto dala. A ja ne skupih snagu ni da ti kazem hvala. Vreme jos uvek tece Jos uvek na uglu prosim sam sa svojom kapom koji jos uvek nosim!... I danas se secam tvojih suza kad je dan mog odlaska dosao!... Rekla si da ces me cekati?.. I ja sam sa osmehom posao.
ZAUVEK TVOJ DRAGAN!
Sa suzama ona povuce zavesu, i pogleda na ulicu. Dole, na njenom samom cosku, sedeo je usamljeni covek sa crnim naocarima i kapom u ruci koja mu je bezivotno pocivala na ostatku noge. Tada joj suze potekose jos jace.
Djecak i Djevojcica, tako su nas zvali ,
Danas sam ga opet srela, vidjela sam, sjedio je kraj 3 lista duhana, pusio 57 i pricao o njoj...
Zbogom majko moja sada ti zadnji put pisem. Vjeruj da mi je zao i da rukama suze brisem.
Jos nekoliko minuta ostalo je do kraja zivota moga 
